Devojka s kojom sam nekada išla u gimnaziju pomogla mi je da nađem odgovor. Beti i ja nismo bile bliske prijateljice, ali smo ostale u kontaktu. Bila sam sasvim zbunjena kad mi je rekla: "Mislim da imaš problem sličan onom s kojim sam ja morala da se nosim". Beti je bila, i još je, izuzetno lepa i zgodna plavuša. Kako je ona mogla imati isti problem kao ja, koja sam invalid bez noge? Mora da me zeza!

Na moje negodovanje, Beti je naglasila da ozbiljno misli. Objasnila je da je, kad je bila klinka, shvatila da joj mnogi, ako ne i svi momci, zakazuju sastanke samo zbog njenih "fenomenalnih grudi". Prvo je mislila da je to super, velika prednost, preimućstvo zbog kog je na dobitku. Ali, ubrzo je shvatila da većina tih momaka jedino žele da stave šape na njene grudi. Interesovale su ih samo njene sise, ne i ona. To ju je povredilo i učinilo da se oseća neprijatno. Počela je da se stidi svog tela i svog izgleda. Želela je da momke privlači kao ličnost, a ne sisama.

Kapirala sam je, ali sam i dalje smatrala da se ne može porediti strava telo s tim kad neko nema nogu. Ali, Beti je insistirala na svojoj analogiji, rekla je da je ono što je palilo momke bila ta njena posebna telesna karakteristika. Umesto da se povlači, počela je s tim problemom da se nosi postavljajući se sasvim suprotno, baš svesno izazivački. Počela je da oblači odeću koja je naglašavala njene grudi. Kad već ima figuru koja privlači muškarce, onda će i da je istakne. Ako bi otkrila da momka zanima samo njeno telo, ona bi ga ladno otkačila. Želela je momka koga će privlačiti kao ličnost ali – tu je poenta – koji, takođe, obožava i njene grudi. Zaključila je da je pogrešno da bude sa muškarcem kome je zanimljiva samo kao ličnost, ali mu njeno telo nije privlačno. Želela je nekoga za koga će biti seksi, ali ko će, takođe, znati da ceni i nju kao osobu. Zašto onda da ne iskoristi svoje telo da privuče muškarce, a potom da ona odabere onog koji je "pravi"? Predložila je da se i ja postavim na isti način.

Probala sam, i upalilo je! Prestala sam da nosim samo pantalone i protezu. Dobro sam hodala sa protezom i kad sam bila u pantalonama jedino se primećivalo blago hramanje. Sada sam počela ponovo da izlazim bez proteze i da oblačim haljine ili suknje. Na posao sam išla sa štakama, ponekad sam nosila i cipelu sa visokom potpeticom. Takvim oblačenjem sam namerno baš skretala pažnju na to da nemam nogu. To je, zaista, privlačilo neke muškarce. U početku sam imala problem da "oplevim korov", ali sam ubrzo naučila da one pogrešne otkačim još pre nego što dođe do toga da mi zakažu sastanak.

Moja tačka gledišta potpuno se promenila. Ranije sam, mada toga nisam bila ni svesna, tražila muškarca koji će smatrati da sam toliko vredna kao ličnost da će me zbog toga prihvatiti i bez noge. Sada tražim muškarca koji će isto toliko poštovati moju ličnost, ali kome će i moje telo biti vrlo privlačno, za koga će i to što nemam nogu biti seksi. Sve žene žele da muškarce privlače kao ličnost, ni ja nisam izuzetak. Ali sada mi samo to nije dovoljno, želim više od toga. Sada želim da i sa amputiranom nogom budem doživljena kao atraktivna, želim vezu u kojoj će i to što nemam nogu biti plus. Ranije sam uvek skrivala svoj patrljak noge i stidela ga se, sada želim da partneru mogu bez stida da otkrijem i taj deo svog tela. Želim da se sa svojim telom, onakvim kakvo ono jeste, osećam savršeno ugodno, a ne kao defektna.

Pat, moj sadašnji momak, i ja, volimo se i poštujemo jedno drugo, ali oboje uživamo i u mojoj "skraćenoj nozi". Volim kad me, dok smo u kolima ili restoranu, rukom mazi niz patrljak noge. Kad mu se ruka spusti tamo gde se on završava ja ga malo pridignem da pojačam pritisak i prija mi kad osetim nežno utiskivanje njegovih prstiju u vrh mog patrljka.

Kad se vratimo kući posle izlaska, često oblačim raznu seksi odeću: čizmicu sa visokom štiklom, crnu najlon čarapu i takve stvari. Dok tako odevena po kući hodam sa štakama grudi mi izazovno poskakuju a meso na vrhu patrljka se njiše. Prava amputirska predstava. Nas dvoje ne mislimo da je to čudno, oboje mislimo da je uzbudljivo i seksi.

Ne treba ni reći, dok vodimo ljubav tu je bezbroj stvari koje "normalna" cura ne može da uradi. Sad uživam kad se Pat igra mojim patrljkom i ljubi ga, isto onako kao kada to radi sa bradavicama na mojim grudima. On sasvim izludi kad počnem da se s njim igram pomoću svoje "skraćene noge".

To da moraš uvek da koristiš protezu ili štake ne spada u stvari koje bih odabrala za sebe. Sasvim je sigurno da bi mnogo bolje bilo imati obe noge. Ali kad već nemam, odlučila sam da obe – onu nogu koju imam, kao i onu koju nemam – koristim na pozitivan način.

L.J., Kalifornija

Moja invalidnost nastala je pre dvadeset godina, kada sam kao samohrana majka živela u državi Njujork. Posle perioda oporavka, koji je trajao skoro dve godine, moja kćerka i ja smo se naselile na Menhetnu. Tu sam po prvi put saznala za muškarce koji su zainteresovani za mene zato što imam samo jednu nogu. U meni je to saznanje izazvalo dva osećanja: znatiželju i uznemirenost.

Prvi put sam naišla na takvog interesantnog čoveka u bolničkom kafeu, on je posmatrao mene i kćerku a onda nam je prišao. Bio je veoma simpatičan. Razmenili smo brojeve telefona i dogovorili sastanak par dana kasnije.

Kada smo ušli u naš stan, on je nosio veliki koverat prepun štampanog materijala koji mi je, nakon nekoliko ljubaznih reči, pokazao uz objašnjenje da je to o muškarcima koje privlače žene sa amputacijom.

Bila sam zapanjena! Saznanje da moja trauma, bol i sadašnja situacija mogu biti predmet požude bila je zaprepašćujuća. No, kako smo više i više razgovarali bila sam sve više zaintrigirana. Šta prouzrokuje takvo interesovanje? Zašto nam o tome ništa nisu rekli stručnjaci za rehabilitaciju kod kojih sam bila na tretmanu? Ko još zna za to interesovanje? Zašto mi ni jedna od mojih poznanica-amputirki nije ništa nagovestila o tome? Da li one znaju? Da li bi trebalo da odbijem muškarce koji ispoljavaju takvo interesovanje? Da li su one već sretale takve muškarce?

Tokom godina srela sam mnoge "zainteresovane" muškarce, formirala mišljenje o njima i onome što ih privlači, te razgovarala o tome sa profesionalcima na polju rehabilitacije i psihijatrije, kao i sa velikim brojem žena-amputirki. Mada su reakcije bile različite, jasno je da veoma malo znamo o tom fenomenu.

Specifičan termin za takvo interesovanje je amelotatizam, a za muškarce koji ga ispoljavaju amelotatisti. Zbog jasnoće i sažetosti ja ću za muškarce koje privlače žene sa amputacijom u daljem tekstu koristiti skraćenicu AMT-ovi.

Nekoliko žena-amputirki koje sam srela, bez obzira na uzroke njihovih amputacija, mrzele su činjenicu da su amputirke. To da im nedostaje neki ud su prihvatale kao životnu činjenicu, nešto što se prepoznaje, na šta se prilagođava i prihvata da se sa tim ide kroz život.

Za AMT-ove, žudnja da budu u vezi sa amputirkom u društvenom i romantičnom smislu jeste, i bila je, goruća stvar njihovih života, često od detinjstva. Nažalost, žene-amputirke se suviše retko sreću da bi bili u prilici da uspešno zadovolje svoje potrebe. Da stvar bude komplikovanija, zato što je retko podeljeno sa ženama, interesovanje AMT-ova postaje ponekad tako intenzivno da ostavlja utisak socijalne neprihvatljivosti. Kako je jedna žena primetila: "Što se više nesigurno i ranjivo oni osećaju, to se više nepodnošljivo ponašaju."

Da bi stvar bila dodatno komplikovanija, mnoge žene apsolutno odbijaju muškarce koji su za njih zainteresovani zbog njihove invalidnosti. Takvo osećanje je na tipičan način izrazila žena – korisnik invalidskih kolica – koja je kada je saznala za takva interesovanja rekla: "Ne želim čoveka koji me želi zbog moje invalidnosti." Na sasvim suprotnoj strani od ovog naglašenog stava je mišljenje žene rođene bez udova, koja kaže: "Hvala Bogu što postoje muškarci koje privlače amputirke. Da nije tako niko me ne bi hteo." Ne čudi to što AMT-ovi često svoje interesovanje drže pod velom tajnosti.

Prema tome, problem je obostran. Pitanje nije ima li muškaraca koji su zainteresovani za amputirke, nego češće, kako takvi muškarci ispoljavaju svoje interesovanje i obavljaju svoju potragu. Slično, stvar nije u tome postoje li žene koje imaju manje od četiri uda i koje su baš zato željene od muškaraca, nego kako te žene reaguju na njihovo interesovanje.

Tokom intervjuisanja žena za ovu studiju postalo je jasno da njihov odnos sa muškarcima zavisi na skoro predvidljiv način od brojnih faktora, od kojih su tri najvažnija: vreme nastanka invalidnosti, očiglednost invalidnosti i samopoštovanje (slika o sebi).

Žene koje su rođene bez udova, ili koje su postale amputirke u vreme ranog detinjstva, imaju različita životna iskustva od onih koje su postale amputirke u starijem životnom uzrastu. One prve se osećaju mnogo ugodnije sa svojim telima i slikom o sebi.

One koje su postale amputirke tokom ozbiljne veze sa muškarcem, ili tokom ranih godina braka, pokazuju velike teškoće da se prilagode i imaju kontakt sa muškarcima. Pa ipak, mnoge od tih žena su bile u vezi u vreme intervjua, što pojačava značaj protoka vremena u procesu oporavka. Mnoge od njih koje su postale amputirke kasnije u životu iskazuju osećanje da ih je amputacija učinila manje poželjnim, fizički i seksualno. Mnoge koje su neudate imaju muške prijatelje, ali nisu imale ljubavne sastanke. Naravno, ovo je generalizacija u odnosu na koju postoje uočljivi izuzeci.

Sposobnost amputirke da izgleda kao neko bez invalidnosti definitivno ima uticaj na odnos sa drugima. Relativna važnost za žene da izgledaju onako kakve jesu – različite – sa invalidnošću – individualna je stvar i od kritične važnosti za njihov stav o sebi. Naravno, za amputirku koja je sposobna za taj "ispit" uvek se postavlja pitanje kada će i kako pokazati svoj nedostatak uda drugima.

Da odemo korak dalje (bez namere za igrom reči), jedna žena-amputirka kaže da ne želi da se druži sa drugim ženama-amputirkama jer oseća da gubi svoj osećaj jedinstvenosti u prisustvu drugih amputirki. Ona zasigurno uživa u tome što je različita i što izaziva posebnu pažnju.

Ono što je gore rečeno, sasvim uobičajeno, pokazuje veliku važnost slike koju žena ima o sebi, onome što jeste, svojim osećanjima i sopstvenoj vrednosti. Uvek i uvek iznova, žene pokazuju da, osim kad imaju pozitivno mišljenje o sebi, one nisu sposobne za uspešan odnos sa drugima, pogotovu sa muškarcima. Prihvatanje sebe, svojih tela i svojih izmenjenih sposobnosti, od odsudne je važnosti za napredak u njihovim životima. Neke su sposobne da se prilagode brzo po nastanku invalidnosti, drugima su za to potrebne godine, neke se tome nikada nisu prilagodile i možda nikada i neće.

Prema tome, kada muškarci ispolje svoje interesovanje, na ženama je da odluče kako će da odgovore. Iz tog razloga je tako važno da mi, žene, delimo svoja znanja i informišemo jedna drugu kako bismo stvar osvetlile. Na primer, ja bih sigurno želela da znam da li je muškarac oženjen ili u ozbiljnoj vezi, da li je u vezi sa više žena, poznat kao osvajač, da li koristi različita imena, kakva mu je reputacija, itd. Muškarci često slobodno razmenjuju informacije o ženama u njihovim životima, pa zašto mi ne bi razmenjivale informacije o muškarcima?

Dobra vest za žene koje su amputirke može biti da ima muškaraca, u ovom dominantno dvorukom i dvonogom svetu, koji nalaze da su one veoma atraktivne, uzbuđujuće i poželjne, te da se taj za njih najatraktivniji atribut tokom vremena ne menja. Ključ je, naravno, obavezivanje, kao priroda odnosa jednog prema drugom, kao i onih izvan veze. Ako nam neki AMT prilazi zbog svog interesovanja za amputirke to ne bi trebalo da bude problem. Međutim, ako je njegovo interesovanje postalo opsesija, tu može biti problema. Sigurno je da je neophodno da žene znaju za postojanje ove vrste privlačnosti i ona može biti ispoljena u različitim stepenima. Isto tako, važno je da AMT-ovi znaju da ta privlačnost koju ispoljavaju nije bolest i da će biti prihvaćena, u zavisnosti od toga kako je ispoljena.

Pitala sam tokom intervjua svaku ženu-amputirku šta bi rekla drugoj amputirki o AMT-ovima. Kao što se moglo očekivati, odgovori su se razlikovali zavisno od ličnog iskustva. Pa ipak, najčešće raspoloženje je bilo da kako god da predstave AMT-ove, osećanje da su poželjne i prihvaćene otvara put prirodnom razvoju veze. Molim da uočite da je mnogo češće pitanje bilo "treba li da kažem?" ili "kada je pravo vreme da kažem?" nego "šta da kažem" drugoj ženi koja je amputirka. Intervjuisane žene kažu da u kontaktima sa drugim ženama-amputirkama to zavisi od njihove lične intuicije koja, u mnogim slučajevima, nije nepogrešiva.

Većina intervjuisanih žena se slaže da o tom interesovanju treba što pre nešto reći, ali ni jedna se nije složila oko toga koje je najbolje vreme da se to kaže. Većina oseća da fizioterapeuti ili medicinske sestre koje sa njima rade tokom ranih dana rehabilitacije, naročito oni sa "osećanjima", treba da ih obaveste o tome. Zanimljivo, ni jedna ne očekuje od lekara da ih o tome obavesti.

To interesovanje, mada neuobičajeno, nije perverzija. Unatoč tome, ima muškaraca čija potreba za ženama-amputirkama je ekstremna i oni bi imali koristi od profesionalne pomoći. Informacije o iskustvima sa takvim muškarcima bi trebale da budu širene među ženama. Dodatna stvar je da ako su fantazije ključne, zdrav deo ljubavne veze i seksualnosti, i kod žena i kod muškaraca, prelazi u fantastični svet, što je simptom mnogo ozbiljnijih problema.

Važno je naglasiti da AMT-ovi nemaju izbora kada je reč o njihovom interesovanju za žene sa amputacijom i ne znaju zašto ih one privlače. Ono što AMT može da uradi je izbor kako će kontrolisati, upravljati i činiti sa svojim interesovanjem za amputirke. Za žene je izbor druge vrste – one treba da odluče hoće li ili ne biti predmet takvog interesovanja, da insistiraju da budu respektovane kao ličnosti sa svojim sosptvenim pravima, ili da iskuse neku kombinaciju ovoga dvoga. To ne znači da kažem da žene sa amputacijom treba kategorički da prihvate ili odbiju bilo kojeg muškarca – kako bi i mogle da znaju da li je on AMT ili ne, i kakva je razlika i ako jeste? Žena može, i treba, da sama odluči šta je pravi izbor za nju i da radi u skladu s tim. Kako jedna žena reče: "Sve dok svako zna pravila igre i to kako se igra, igrajte je. Vi najbolje poznajete sebe i vi jedini možete znati šta vas čini srećnom."

Način koji će žena izabrati da reaguje na muškarca koji nalazi da je atraktivna zbog njene invalidnosti ili, u istom smislu, zbog bilo koje druge karakteristike ili kvaliteta, to je njena odluka. Deljenje iskustava nas koje živimo "amputirsko iskustvo" trebalo bi da pomogne da donesemo pravu odluku. Praviti se da AMT-ovi ne postoje, ili da u njihovim seksualnim osećanjima ima nečeg morbidnog, ne samo da je negacija realnosti, nego eliminiše mogućnost za romantičnu vezu i obostrano samoispunjenje.

Drago mi je što sam iskusila život sa dve noge, kao i dobro zdravlje i vitalnost, tokom prve 34 godine svog života. Bavila sam se sportom, bavila se sa dvoje veoma aktivne dece, i bila sposobna za sve vrste stvari bez posebnog zalaganja, planiranja i prepreka. Mogla sam sve! I uživam u tome što sam mogla! Ja znam razliku između toga kako je biti sa dve noge i biti sa jednom nogom. Posle amputacije moje leve noge i paralize moje desne noge od kolena naniže, moj hod je sporiji, ali ja se dobro snalazim napolju. Štake, štula, kao i kozmetički dobra proteza, ortopedski aparat, neophodna su pomagala. Pa ipak, to što imam muža koji me voli i koga volim, koji deli sa mnom radosti i frustracije, čini veliku razliku.

Razgovarala sam sa mnogim stručnjacima koji su me pripremali za život žene sa amputacijom, ali niko mi ništa nije rekao o onome što sam kasnije sama otkrila.

Bilo je to na skijanju, kada sam saznala da ima muškaraca koji ne misle da je videti amputirku nešto odbojno. Bila sam očarana tim saznanjem da, u stvari, neki muškarci nalaze da su žene sa amputacijom ne samo fizički atraktivne, nego čak veoma seksi. U početku mi je bilo teško da u to poverujem – kako je moguće da nešto što je za mene tako ružno – patrljak moje noge – može nekome biti privlačno? Ali istina je, jedan prijatelj mi je pokazao novinski članak o tom fenomenu.

Postati amputirac je veoma traumatično iskustvo za svakoga, ali mislim da to naročito teško pada ženama zbog tako istaknutog mesta koje telesna lepota zauzima u današnjem društvu. No, to što je vaše telo drugačije ne znači da je ono neatraktivno i nepoželjno. Lepota je zaista u velikoj meri u očima posmatrača.

Mada ja sama ne mislim da je to što nemam nogu "seksi" u bilo kom smislu – daje mi poseban osećaj saznanje da sam u očima mnogih muškaraca još uvek "kompletna" žena.

Mislim da je odlično to što postoje muškarci koji amputirke smatraju privlačnim. Ja ne mogu da promenim ono što sam. Ja ću uvek imati samo patrljak tamo gde normalne žene imaju lepu nogu. Uvek ću se osećati pomalo inferiornom u odnosu na druge žene koje imaju dve lepe noge, ali mnogo pomaže mom samopoštovanju to što znam da ima mnogo muškaraca koji nalaze da sam privlačna baš onakva kakva sam.

Šta osećam prema "obožavaocima amputirki"

Uz tek nekoliko izuzetaka, svi "obožavaoci amputirki" koje sam srela, bilo na organizovanim sastancima, bilo na nekim drugim mestima, bili su dobri ljudi i džentlmeni. Većina njih se ni po čemu ne razlikuju od bilo koga drugoga koga srećete. Takođe, većina onih koji su mi pisali deluju veoma inteligentno i ja sam se uvek radovala da sa mnom podele svoja osećanja.

Mislim da je veoma tužno što većina muškaraca koje privlače amputirke u nekom periodu osećaju veliki stid zbog onoga što ih privlači. Dok ne otkriju da ima i drugih muškaraca koji osećaju isto što i oni, misle da su sasvim čudni, čak perverzni, zbog toga što ih privlači amputacija kod žena, naročito gledajući u svetlu da je to što ih privlači nešto što je u ženinom životu izazvalo mnoge traume i mnogo nesreće.

Ja želim ovde da kažem da je sasvim OK to što su za njih amputirke privlačne i poželjne. Na kraju krajeva, oni nisu prouzrokovali da ja budem amputirka i zašto bi onda osećali krivicu ili stid?

Zaključak

Ja i dalje ne razumem baš tačno šta lepo ti muškarci vide u tome što imam samo jednu nogu, ali znam da ima mnogo muškaraca koje privlače žene kojima nedostaje neki ud i veoma se radujem što takav fenomen postoji. U krajnjoj liniji, ja ću ostatak svog života provesti sa samo jednom nogom – i zašto ne bi bilo OK da me muškarci žele baš takvu kakva sam?

Don, čest učesnik Internet diskusija o "sklonosti amputirkama", odbacuje da je to bolestan ili perverzan fetiš. Odgovarajući na pitanje o svojoj motivaciji da želi partnera kojem je amputiran neki ud, on kaže: "To je kvalitativno ista stvar kao privlačnost bilo koje druge osobine osobe suprotnog pola. Pitajte nekoga ko voli crvenokose ili žene sa velikim grudima zašto ga privlače baš ti atributi i on će vam dati isti odgovor, 'Ne znam'".

Velika prepreka "ljubiteljima amputirki" je mali broj žena-amputirki u opštoj populaciji. U Sjedinjenim Državama ima oko 2,5 miliona amputiraca, od kojih su oko jedan milion žene. Dok većina muškaraca može da sretne veliki broj zgodnih žena tokom šetnje korzoom, "ljubitelj" ima sreće ako sretne ženu-amputirku jednom u mesec dana.

Majk, "ljubitelj amputirki" iz Kalifornije, prevazišao je taj problem tako što se angažovao u aktivnostima kojima se bave osobe koje su izgubile udove. On radi kao instruktor skijanja za skijaše-amputirce, volontira u lokalnoj grupi za podršku amputircima i na Paraolimpijadi. On je bio u kontaktu sa oko 1.000 žena-amputirki.

Mnoge veze između amputirki i "ljubitelja amputirki" bile su u toj meri uspešne da su se završile brakom.

Dona, stara 32 godine, postala je amputirka u petnaestoj godini. Posle neuspelog braka Dona je srela Šona.

"Već sam poznavala Šona kao prijatelja, kada sam otkrila da je 'ljubitelj amputirki' ja sam inicirala vezu zato što me je veoma privlačio. Ja sam se, zbog svoje amputacije, uvek plašila da prilazim muškarcima ali sam znala da amputacija neće biti problem u odnosima sa Šonom. Mislim da sam zgodna, tako da ne mislim da je to što sam izgubila nogu jedino što Šona privlači na meni. Sve u svemu, mi smo otkrili da nam se ličnosti uzajamno veoma slažu. Ne bih mogla da budem srećna kad bih osećala da je fizička privlačnost jedino što nas drži zajedno. Ja sam bila prva amputirka sa kojom je Šon ikada bio. On mi je rekao da, mada su ga uvek privlačile amputirke, to nije za njega jedina važna stvar u nalaženju partnera."

Ne postoji zaobilazan način da ovo kažem, pa ću zato to uraditi sasvim otvoreno: ja sam ono što neki nazivaju "obožavalac amputirki". To znači da nalazim lepotu u ženama sa određenim jedinstvenim fizičkim karakteristikama, u konkretnom slučaju u ženama sa amputacijom.

Nemam ništa novo da kažem o muškarcima koje privlače takve stvari, o tome se već neko vreme govori. Ali, još uvek je mnogo "obožavalaca amputirki" koji traće svoje živote ne znajući da nisu jedini sa takvim osećanjima, kao što je i mnogo amputirki koje traće svoje živote ne znajući da su privlačne i da su veoma poželjne za neke ljude.

Nije teško razumeti zašto je to tako: opšte je shvatanje da se s prezirom gleda na ono što se ne uklapa u definiciju fizičke savršenosti, a i mnogi pripadnici medicinske zajednice izgleda nastoje da tu stvar prekriju velom ćutanja. Pa ipak, ja smatram da je važno da se ova tema učini javnom kako bi se srušile neke barijere koje postoje između amputirki i njihovih obožavalaca, te, ako je moguće, otklonila neka nerazumevanja koja, možda, o ovoj stvari postoje u javnosti.

Nekoliko ljudi je za ovu vrstu privlačnosti reklo da se ne razlikuje od sklonosti ka crvenokosim ili ženama sa velikim grudima, ali mislim da je to samo delimično objašnjenje. Da, moguće je da nas privlači amputirka na isti način na koji nekoga privlači žena sa velikim grudima, ali ne verujem da se u oba slučaja radi o podjednako snažnim osećanjima, nežnosti i brizi kakvu ja osećam prema osobi koja je predmet mog interesovanja. Hoću da kažem, tu ima mnogo više od puke fizičke privlačnosti, veliki je u svemu tome udeo intelektualnog i emocionalnog angažovanja. Kako je jedan "obožavalac amputirki" rekao: "Mene neka žena može privući zbog svoje amputacije, ali ja neću voleti njen patrljak, već ću voleti nju."

Hoću, dakle, da naglasim da mene privlače žene sa amputacijom, a ne amputacija sama. Mislim da intimna konverzacija sa protezom noge tokom večere uz svetlost sveća zaista nije moja ideja za provođenje noći van grada. :-)

Od svih stvari koje su važne za zdravu vezu mislim da je amputacija kod žene i privlačnost koju ona ima za "obožavaoca amputirki" zaista sasvim nisko na listi. To nije više nego šlag na torti.

Ali evo gde je "kvaka": ne mislim da mogu zaista da budem srećan sa ženom koja nije amputirka i zato sam napravio svestan izbor da neću ulaziti u veze sa ženama koje nisu amputirke. Ta odluka me ponekad frustrira ali, po mom mišljenju, tražiti od mene da budem sa ženom koja nije amputirka je isto kao kad bi tražili od muškarca-homoseksualca da bude u vezi sa ženom. Mada bi odustajanjem od te odluke kratkoročno imao korist jer bih bio u vezama sa devojkama, mislim da bi to bilo poricanje dobrog dela onoga što sam ja i da bi, na duži rok, izazvalo velike bolove i frustracije.